parallax background

NEMA RECEPTA ZA LJUBAV 1

07/06/2017
KAKVI SU TO SVE OSEĆAJI?
31/05/2017
 
Postoji mali milion razrađenih teorija, hipoteza i definicija ljubavi, zaljubljenosti i svega što se dešava između i nakon toga. Psiholozi/škinje su se vekovima trudili da u njih proniču i objasne i mnogi bi rekli da su u velikoj meri u tome i uspeli. Meni kao vrlo ne-psihologu i običnom gay čoveku veliki deo ljubavi i momenta kada se zaljubljenost desi ostaje večna misterija. Na koju foru naše srce odabere nekoga za kime će brže lupati i stvarati one lude leptire u stomaku? I pored toga što sam veliki zastupnik celoživotnog učenja svih ljudi, pa i LGBT+, mislim da je jako važno da emotivna pismenost i generalno, svako učenje o emocijama, kako ih prepoznati i učiti o njima budu važan deo obrazovnog procesa svih ljudi u društvu. Ne znam koliko će ovaj tekst biti o tome, koliko o ličnom osvrtu na zaljubljenost i ljubav koja može da se desi između dva gay muškarca. Predugo sam zanemarivao ovaj deo svog života i ličnog razvoja. Jako je važno da ostvarujemo partnerske veze i odnose kako bismo učili pre svega i o sebi, svojim granicama i kapacitetima da se prilagodimo, volimo i opraštamo i da budemo odgovorni i za nekog drugoga pomalo. Nekako sam kao late bloomer (eng. neko ko se kasnije outovao i počeo da živi svoju seksualnost) samog sebe uskratio za važnost ovog iskustvenog učenja i ličnog razvoja, te zbog toga danas prolazim prilično teške i izazove trenutke koji prerastu i u faze kada želim da ostvarim partnersku vezu sa drugim momkom. Voleo bih da ovaj tekst makar na trenutak da utehu svim dragim late bloomerima i svima koji se tako osećaju da nisu sami, da sve što prolaze je ljudski i da nije kraj sveta ako i kad nas neko ostavi. Pa da počnemo... Kao što to obično biva, osvrnuću se kratko (opet!) na jednu činjenicu iz prethodnih tekstova, a tiče se mojih “gay početaka”. Ako tako nešto uopšte postoji...Sa 28. godina sam se prvi put zaljubio u muškarca, ono, full fulleva. Što bi mnogi mlađi rekli, do koske! Iz ove perspektive mi nekako ta vrsta patnje i nedostaje, jer, ma koliko patio zbog toga što je bilo potpuno neuzvraćeno, nikada se u životu nisam osećao više živim! I da, bolelo je u pičku materinu! Ta opčinjenosti i potreba da budem sa njim je bila toliko jaka, baš koliko i moj ego koji je imao potrebu da ga poseduje u svakom smislu te reči! I ne, ne brinite, nisam neki manijak koji proganja i uhodi, sve što je i podsećalo na to je ostalo u mojoj glavi, ali vrlo sebe opravdavam da je to izuzetno ljudski kada se u nekoga zaljubiš i telom, i srcem i dušom. Bili smo u biti jako dobri prijatelji. Možda je on bio mnogo više, jer, maj gad, šta je taj čovek sve istrpeo zbog moje zaljubljenosti. Ponavljam, nisam radio ništa nezakonito i odveć ludo što nije bilo van okvira moje mladosti i našeg obostranog pristanka. Od momenta kada smo se upoznali do momenta prekida našeg odnosa prošlo je malo više od godinu dana našeg prelepog druženja, mojih ispada i trenutaka ispunjenih smehom, muzikom, lupetanjima i alkoholom. Ponekada mi ti dani nedostaju. Naravno, najveći deo tih ispada je bio vrlo potpomognut alkoholom i time se nimalo ne ponosim. Deco, nemojte da pijete, verovatnoća da ćete ispasti budala pred osobom u koju ste zaljubljeni je drastično uvećana i šansa da se toj istoj osobi svidite u tom stanju se znatno smanjuje! No, to je sve deo mladosti i ludosti i dobar psihoterapijski proces mi je pomogao da sebi oprostim te ispade i prihvatim ih kao veoma razvojne... Između našeg zajedničkog provođenja vremena i ludog provođenja uz alkohol na žurkama su se dešavale moje emocije. Maštanja o zajedništvu, držanju za ruke, poljupcima po ceo dan i zagrljajima. Meseci su prolazili u suzama što se ništa ne dešava i što mu se verovatno ne dopadam ni blizu koliko on meni. I dan danas kad se setim, bože koliko je samo to sve bolelo! Biti u njegovoj blizini, smejati se, a umirati po malo svaki put kad zaželite da ga zagrlite i poljubite, a znate da to nije moguće. Bio je tada uveliko u vezi sa drugim momkom, slučajno mlađim od mene skoro 10 godina. Trebao mi je žestok i dug proces odljubljivanja kako bih racionalno shvatio da ja jednostavno sve vreme nisam imao ono što mu je trebalo- a to je očigledna mladost. Na kraju svega nisam imao ništa da mu zamerim. Moj ego je samo moj, i deo mene i mog života i moj problem. On je od početka do kraja bio jedan od najboljih i najtolerantnijih prijatelja koje sam stekao za tako kratko vreme i istrpeo sve moje bube prouzrokovane posesivnom potrebom za pažnjom. Što bi rekla moja psihoterapeutkinja tada- Sve to potiče iz detinjstva. I zaista je tako, ali to je neka druga priča... Pa šta je onda bilo toliko lepo oko svega toga? Pa potpuno učenje o sebi i kapacitetima za zaljubljenost i potencijalnu ljubav. Spremnost da se u potpunosti prepustim svim tim manje i više komplikovanim osećajima i da ih osećam u svakom deliću svog bića. Iako je bolelo velikom većinom vremena, mislim da nikad nisam živeo ispunjenije i smislenije. I da, tada sam se vratio svojoj velikoj ljubavi- pisanju i nastalo je preko 20 različitih tekstova u obliku kratkih priča, pesama, ispovesti! Sa ciklusom od tri priče sam konkurisao na međunarodnom književnom takmičenju i osvojio 2. nagradu! Lepota moje zaljubljenosti jeste što će ona uvek čekati i najmanju priliku da izbije, da me obuzme i inspiriše da pišem lepše i bolje svaki put... Vaš Teodor

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *