parallax background

COMING OUT 1…

11/05/2017
“Promovišu homoseksualce”
04/05/2017
COMING OUT 2
19/05/2017
 
Coming out proces je nadasve poznat i karakterističan za LGBTI+ populaciju (naročito za onu) koja živi u manje razvijenim demokratijama i društvima gde se i dalje na LGBTI+ pripadnike/ce gleda sa velikim strahom, podozrenjem i ponekad, priličnim gađenjem...Coming out je danas prilično u fokusu mnogih stručnjaka/njakinja iz pomažućih profesija (psihologa/škinja, psihoterapeuta/tkinja, psihoanalitičara/ki, psihijatara,omladinskih radnika/ica itd.) koji su imali prilike da u svojoj praksi rade direktno sa pripadnicima/cama LGBTI+ populacije i pokušaju da ih osnaže u svim segementima tog procesa koji je najčešće usmeren ka porodici i primarnom društvenom okruženju (rodbina i najbliži prijatelji/ice)... Najprostije rečeno, coming out se danas može podeliti na dva odvojena procesa: autocoming out i prevazilaženje autohomofobije i eksterni coming out koji se često i podrazumeva kao klasični coming out proces. I jedan i drugi proces mogu da angažuju jako puno lične snage i hrabrosti za jasno imenovanje izuzetno važnog dela našeg identiteta sebi i drugima. Tako je bilo i u mom slučaju... Do 28. godine sam se trudio da živim i delujem kao isključivo strejt muškarac. I donekle sam uspevao u tome. Bio sam samo sa ženama i uspevao sa njima da ostvarim određen stepen intimnosti i bliskosti i da u nekoliko slučajeva čak uživam u seksualnom odnosu sa njima. Do 28. godine recimo da skoro nisam ni „znao“ da sam gay. Nivo i intenzitet odbijanja mogućnosti da mi se dopadaju muškarci je bila toliko jaka da to nije dolazilo u obzir čak ni u mojim mislima (iako sam sa vremenom i godinama u mislima sebi sve više dozvoljavao taj nivo zamišljene intime...). Zvuči komplikovano, a u stvari je toliko jednostavno. Do 28. godine svaka pomisao na intimniji odnos sa muškarcima me je skoro užasavao. Osećao sam se prljavo, bolesno, pogrešno i možete zamisliti koje su sve misli mogle korelirati u tim trenucima. A u stvari, ništa mi nije falilo. Paralelno sam išao na individualnu intergrativnu psihoterapiju o kojoj sam vam pomalo pričao i u prvom tekstu. Razlozi za taj korak su bili mnogi,a između ostalog i zbog neprihvatanja sebe kao gay muškarca. Taj proces mi je pomogao da napokon u 28. godini dam sebi dozvolu da se zaista i iskreno zaljubim prvo u sebe kao takvog, pa onda i u prvog muškarca. Združeno su me psihoterapija i snaga mojih osećanja prema tom muškarcu napokon dovoljno osnažile da sebi kažem: ˝Da, ti nisi strejt i ti si zaljubljen u njega!” To je bio prvi revolucionarni momenat u mom daljem ličnom razvoju i procesu samoprihvatanja toga što sam i dan-danas... Da se razumemo, do 28. godine jesam bio autohomofobičan, ali ne i homofobičan prema drugim pripadnicima/cama LGBTI+ populacije. Bili/e su mi strani/e, naročito u mlađim godinama, ali nikada nikome nisam želeo zlo, niti sam diskriminisao nekoga zato što je tada bio drugačije seksualne orjentacije od moje. U tom periodu života sam vrlo shvatao šta su ljudska prava i sloboda identiteta, te nikad nisam sebi davao za pravo da nekome to oduzimam ili negiram na bilo koji način. Sve vreme sam uspevao i pored toga što sebi oduzimam to pravo i budem neprijatelj sam sebi, drugima ne radim isto, jer jednostavno, nisam niti ću ikada osećati da imam pravo na to... Moj coming out je počeo tako što sam rekao prvom momku u koga sam bio zaljubljen kako se osećam. Bilo je strašno, ranjivo, ali i oslobađajuće i neophodno. Taj momenat me je osnažio da ubrzo kažem najboljoj prijateljici, pa sestrama, bratu i tako dalje. Danas i veliki broj ljudi, saradnika/ica iz organizacija civilnog društva i prijatelja/ica zna da sam gay. Imao sam tu sreću da su to predivni ljudi koji su sve vreme bili i ostali velika podrška, puni ljubavi i razumevanja. Danas, to me je toliko osnažilo da se prilično slobodno coming outujem i pred drugim grupama i pred novim ljudima...polako ću biti spreman da zaista svoj aktivizam utemeljen na ličnom usmerim kroz razgovore sa širom grupom ljudi i dajem doprinos uticanju na nivo svesti i učenje o prihvatanju različitog... Na kraju ovog teksta mogu samo da kažem da je coming out vrlo ličan proces, lična odluka i vlasništvo, prilično osetljiv i ranjiv. Iako je moja priča afirmativna, ma koliko bola i straha prošao na tom putu, mladi ljudi moraju sami da procene svoje kapacitete za eksterni coming out i u kojoj meri će to da utiče na njihovu bezbednost i dobrobit. Taj proces nije nimalo lak i dosta zavisi od reakcija okoline i kako će to uticati na ličnu bezbednost LGBTI+ osobe...Ono što mogu da uradim je da ohrabrim sve u pravcu samoprihvatanja i svih delova svog identiteta i najbitnije je da sebe ni u kom momentu ne prestanete da volite... Vaš Teodor

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *